Из Клингонске праисторије: Писмо упућено 24. фебруара 2003. Директору Републичког завода
Боли ме штикла!
Марку Омчикусу,
директору Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд
С обзиром да ниси имао времена да ме саслушаш, морам да Ти се обратим овим путем,
писмом обавештења о тендецијама које су се појавиле у Архитектонском одељењу
Завода последњих недеља.
Почетком ове године си нас обавестио да је за шефа Архитектонског одељења одређен Миладин Лукић. Већ први састанци Одељења и расправе које сам имао са њим (већином и у Твом присуству) указују на почетак спровођења једне деструктивне политике која прети да доведе до штетних последица у раду и Одељења и целог Завода, односно до непоправивих последица по споменике.
Став садашњег шефа према послу је присутан у нашем Одељењу већ годинама, заступа га архитекта Гордана Симић (и сажето формулише: ”Боли ме штиклa”, и ”За чије бабе здравље?”). Овај став се деценију уназад огледао у критикама и коментарима мога рада у Kаленићу, рада који се одвијао искључиво од донација. Kоментар је био: ”Зашто ти то радиш?, За чије бабе здравље?”. Kад бих објашњавао да је једини начин да се дође до средстава за радове од донација претходна израда пројеката, Г. Симић је коментарисала са: ”Боли ме штикла! Тек кад добијем паре радићу пројекте”... Двоструки приступ послу је трајао у Одељењу годинама, неко је радио пројекте, а неко није, неко је чекао паре од државе да изводи радове, а неко није...
Пример Каленића је уверљив: Радови су се одвијали у најтежим годинамa у финанасијском смислу - од 1992. до 1997. године - искључиво до донација и прилога... Потенцијални донатор хоће да ВИДИ пројекат, хоће да ЗНА зашта даје паре... Да бих извео радове на манастирском комплексу, у укупној вредности око 500.000 дем, ПРЕТХОДНО сам израдио око двадесет пројеката. Радове је финанасирало преко хиљаду донатора (сто предузећа и деветсто појединаца). Само тако је могао бити саниран и уређен комплетан манастир - црква, дренажа, конаци, порта, прилази, археологија, стазе, осветљење, хортикултура, ризница, библиотека, санитарије... Дакле, нисам чекао паре од државе, него сам радио пројекте.
Двоструки методолошки приступ, који је до сада ”мирољубиво коегзистирао”, са избором новог шефа Одељења је нагло прекинут. Његов став, који је уствари став Г. Симић, подигнут је на ниво принципа рада Одељења. Од М. Лукића смо и Ти и ја чули (у четвртак, 20. фебруара) да Одељење не треба да ради пројекте, већ само идејна решења, а да се пројекти раде ван куће, у приватним предузећима, под нашим ”надзором” (иначе, идејна решења у закону не постоје, као ни надзор над пројектовањем).
Чињеница да смо у претходној години само Босиљка Томашевић и ја урадили главне пројекте (једине који могу да се изводе, све остало је кршење Закона о изградњи) - очито је морала да буде ”исправљена” на тај начин да се ми спречимо да радимо пројекте. Међутим, наметањем оваквог принципа рада се укида једна од основних делатности због којих је основан Завод: пројектовање конзерваторских радова... "Колатерална штета" рада без пројеката је непостојање контроле шта се ради и колика је цена: како направити пријем радова кад нема сигурног мерила шта је пројектовано и уговорено? Сочиненија типа ”Елаборат за наставак рада у ...” не дају слику шта је коначан циљ радова на једном споменику, колико ће укупно трајати и коштати.
У дилеми да ли да Завод ради пројекте или не, пример Каленића је опет уверљив: дренажу око каленићке цркве сам урадио тако што смо археолог и ја једне сезоне истражили узроке влаге, преко зиме сам урадио пројекат, са пројектом нашао донацију и за два месеца (са упоредним археолошким истраживањима) извео дренажу У РЕЖИЈИ, са локалним радницима, а материјал сам добио на поклон. Таквом организацијом посла су уштеђена средства, од којих сам извео санацију и реконструкцију малог конака у Каленићу, где је сада ризница и библиотека...
Пример Милешеве је супротност: уместо да заводски архитектонски биро (који никад није имао мање од десет архитеката) уради пројекат дренаже (који спада у најједноставније пројекте), израда пројекта је плаћена приватној фирми, а затим им је поверено и извођење... На тај начин је обесмишљено постојање архитеката у Заводу, јер је посао могло Министарство културе да директно уговори са тим предузећем... А резултат по споменик је поразан: дренажа у Милешеви се изводи већ 5 година о трошку државе и још није готова...
Тенденција да се архитектонски пројекти дају другим пројектантским бироима, доводила је и раније до штетних и непоправивих последица по Завод и објекте.
Пример Грачанице је илустративан: радио сам на Програму уређења манастира Грачанице, када је М. Лукић добио да ради пројекат конака, према захтеву манастира и владике. Израдио је ”Програмско решење” конака којим су предвиђени садржаји и површине конака, али је ПРЕПОРУЧИО израду пројекта у једном пројектном бироу ван Завода. Резултат оваквог приступа је да су у порти Грачанице изграђена два нова конака у организацији манастира, а пројектант је наставник техничког цртања из села Грачанице... То нас је сада довело до нерешиве ситуације у Грачаници...
А цена? У прошлој години је планом рада предвиђено да се израда (најједноставнијег) пројекта дренаже Топчидерске цркве ПОВЕРИ неком пројектном бироу за 6000 дем, а ГЛАВНИ пројекат дечанске кухиње који је урадила Босиљка Томашевић у Заводу коштао је такође 6000 дем (али са пројектима статике, електрике, громобрана, водовода и канализације, термодифузне заштите, технологије, централног грејања, комора за хлађење итд). Рачуница је јасна...
Чули смо и Ти и ја од М. Лукића да није требало да радим у прошлој години ГЛАВНИ пројекат уређења Рајићеве улице, који је донео зараду Заводу... и референцу за обнову лиценце...
Такође смо чули и Ти и ја да Завод не треба да ради регулационе планове, да немамо право на то, да то није требало радити за Каленић и да нам је ”ПОГРЕШНО” дата лиценца за то... Урбанистичка лиценца се даје на период од годину дана, па ју је потребно обнављати. После прве године сам урадио са Маријом Јовин Регулациони план Каленића, Уређење подручја Лепенског Вира и Рајићеву улицу, тако да је лиценца обновљена без проблема (Марко, сећаш ли се да Ти је помоћник министра Тихомир Обрадовић обновљену лиценцу донео и свечано уручио?). Хоћемо ли се сада те лиценце ОДРЕЋИ?
Пример лиценце је илустративан. Пошто је донет закон по коме свако предузеће треба да има лиценцу за пројектовање, Г. Симић се ангажовала на захтеву па смо добили само општинску, тзв. ”малу лиценцу”, а никакву урбанистичку (јер нису наведени у списку референци пројекти Марије Јовин и Мирка Ковачевића). Ангажовањем Марије Јовин, која у обновљеном захтеву наводи све ”заборављене” пројекте и планове, Завод добија и републичку, ”велику”, али и урбанистичку лиценцу. Међутим, садашњи шеф Одељења има крајње неразуман и деструктиван став да нам лиценца НЕ ТРЕБА!
Пример Каленића је опет уверљив: урадио сам - први у нашем Заводу - регулациони план за један споменик. Њиме је дефинисана заштићена зона Каленића, садржаји, уређење простора и инфраструктура, тако да је сада свима јасно шта може, а шта не може да се ради и гради на подручју. Овај План и моја иницијатива су довели до ангажовања локалне привреде, општине, месне заједнице, војске, али и три министарства (саобраћаја, пољопривреде, трговине) да финансирају пројекте и радове у Каленићу. Дакле, нисам оптерећивао Министарство културе захтевима које сам могао да спроведем на другој страни. По први пут неразвијена општина ставља споменик у свој буџет, а Заводу шаље писмо где нас види као пројектанте на заштићеном подручју...
Супротност је пример Милешеве, где је недостатак валидне планске документације довео до тога да је без сагласности Завода изграђена цела манастирска економија, ископан индустријски рибњак (у чему је такође учествовала и војска и локална заједница - али дивље), паркинг је преоран и претворен у њиву - и то све поред М. Лукића, ангажованог на уређењу простора Милешеве. Уместо кључним стварима, он се бави ”идејним решењем” маузолеја за владике и монахе у Милешеви...
Обратио сам Ти се пре месец дана са захтевом да заштитиш пројекте које радим, знајући за ставове новога шефа. Радим вишегодишње пројекте Каленића и Лепенског Вира, али је мој даљи рад угрожен ставом да не треба да радимо пројекте. Отворено ми је речено да Лепенски Вир радим даље са неким приватним пројектним бироом, као и пројекте за уређење Каленића. Из плана рада Одељења се ИЗБАЦУЈУ пројекти Лепенског Вира и Каленића, који су финансирани од стране Министарства културе и имају још средстава на рачуну. Лукић ми је рекао да постоје други приоритети... Који? Нови шеф сам, без консултација задужених архитеката, КРОЈИ план рада Одељења, без увида у стање Каленића и Лепенског Вира...
Пројекат Лепенског Вира се ради у сарадњи са Народним музејом, Заводом природе, Националним парком Ђердап, коаутором Маријом Јовин - СВИ СУ ДОНАТОРИ свог ангажовања; Каленић се ради у сарадњи са Општином и три министарства (Културе, Водопривреде и Туризма)... Сада прекидамо ову сарадњу, или они треба даље да ПЛАЋАЈУ приватне пројектне бирое?
До сада сам се много пута обраћао за донаторска средства - сматрајући нашу струку довољно атрактивном да буде на тај начин финансирана. Конкурисао сам код Министарства за везе са иностранством, Мин. пољопривреде, Мин. трговине и туризма, Донаторске конференције, јапанске владе, привредних предузећа, општинских власти итд.. А сви они траже ПРОЈЕКТЕ, које сам до сада и радио... Да ли је циљ да се избегавањем израде пројеката избегава и финансирање донацијама? (”За чије бабе здравље?”)
Пример Каленића је опет уверљив: захваљујући средствима Мин. трговине и туризма, у организацији Завода су у 2002. години урађени пројекти за заштићену зону Каленића - Пројекат водоснабдевања, канализације, регулације Каленићке реке и регулације Кошутњачког потока. Конкурисао сам за средства Мин. водопривреде да се у овој години пројекти и реализују...
Такође, Лукићев је став да не треба изводити радове у режији, већ само са извођачима. Овај став је погубан уколико се обраћамо некоме за донацију. Тај који даје на поклон несумњиво жели да радови буду изведени економично, а нема рационалнијег рада од рада у режији. Уосталом и они који нас по дефиницији финансирају - Мин. културе и Мин. финансија - сигурно желе да у оваквој материјалној ситуацији будемо штедљиви. Зашто и прекидати вишедеценијску традицију заводског рада - некада су готово сви радови били извођени у режији.
Конкретни и први резултати Лукићевог шефовања су спречавање даљег ДОНАТОРСКОГ рада Марије Јовин у Заводу, одузимање рачунара који користим ПЕТ година и БРИСАЊЕ мојих започетих пројеката из плана рада, односно ометање завршетка рада на пројектима Лепенског Вира и Каленића...
Марко, молим Те да спречиш последице деструктивних и штеточинских ставова шефа Архитектонског одељења М. Лукића, односно да дозволиш и даље постојање могућности израде пројеката у Одељењу. Па ко хоће - хоће, а не да сви будемо сведени на нерад или бирократисање.
У супротном, сматрам да треба обавестити оснивача Завода о одрицању од једне од основних делатности Завода...
Пријатељски,
арх. Синиша Темерински
24. фебруар 2003.
Писмо је остало без одговора, тј. одговор је стигао у облику непотписивања свих наредних пројеката које је урадио С. Темерински. Пројекти Авале и Лепенског Вира чекали су смену Марка Омчикуса, да би их потписао следећи директор Републичког завода... Без обзира што је пројекат Лепенског Вира радило три институције и 13 пројектаната, а Авалу 10 пројектаната... Сав рад и труд се безобзирно бацају под штикле...
Шта је то толико страшно кад неко ради пројекте, да би се неко други и рукама и штиклама борио против њих?
Пројекти С. Темеринског, рођени у борби последњих 10 година...